Gde se završavaju digitalni mediji a gde ja počinjem?
--
U doba sveprisutnog digitalnog prostora i masovnih medija, identitet postaje fluidan koncept podložan stalnim promenama i redefinicijama.
Kako Žak Lakan ističe, naše “ja” je formirano kroz interakciju sa simbolima i drugima (Lakan, 2006, “Écrits: The First Complete Edition in English”). U savremenom kontekstu, ove interakcije se sve više odvijaju u digitalnom svetu, gde se identitet može oblikovati, projektovati i manipulisati na brojne načine. Pritom, naša suština, ideje o sebi, sve se to lako može izgubiti u viru novih identiteta koje mediji nude i promovišu. Ovde bi nam i Ž. Bodrijar i H. Markuz pomogli ali to u sledećem tekstu.
U isto vreme, postajemo učesnici u sofisticiranoj mreži nadzora, u kojoj se, kako Mišel Fuko objašnjava, moć i znanje neraskidivo prepliću (Fuko, 1977, “Discipline and Punish: The Birth of the Prison”). Ovaj konstantan nadzor, koji mediji i digitalne platforme omogućavaju, pruža mogućnost za detaljnu analizu našeg ponašanja i preferencija, oblikujući na taj način slike o nama, naše “ja”, koje se često nesvesno prihvataju i unose u lične sfere identiteta.
Pitanje koje se postavlja jeste: koliko je naš identitet autentičan, a koliko je proizvod medija koji nas okružuju?
Kako se boriti protiv ovih sila koje neprestano oblikuju naš identitet?
U kontekstu ove refleksije, važno je obratiti pažnju na rad Arđuna Apaduraja, koji naglašava kako globalizacija i mediji utiču na oblikovanje naših identiteta (Apaduraj, 1996, “Modernity At Large: Cultural Dimensions of Globalization”). Digitalni i masovni mediji stvaraju, kako on naziva, “mediascape”, prostor u kojem se ideje, vrednosti i simboli slobodno prenose i međusobno sudaraju. Stoga, identitet više nije vezan samo za lokalnu zajednicu i neposredno okruženje, već je izložen širem uticaju globalnih struja koje mediji donose. Tako, naši identiteti postaju teren na kojem se odvija kompleksna igra između lokalnog i globalnog, tradicionalnog i modernog, individualnog i kolektivnog.
S druge strane, bitno je razmotriti i uticaj tehnološke revolucije i masovnih medija na način na koji razumemo i interpretiramo svet oko sebe. U savremenoj eri, mediji su se pretvorili u prozore kroz koje gledamo na svet, ali su oni ujedno i ogledala koja reflektuju slike o nama koje smo naučeni da prihvatamo. Izloženi smo konstantnoj poplavi informacija, gde svaki klik, svaki lajk, svaki komentar oblikuje sliku o nama, prilagođavajući naš identitet da bolje odgovara obrascima koje mediji propagiraju.
Na kraju, dolazimo do ključnog pitanja: kako očuvati autentičnost u vremenu kada su naši identiteti neprestano oblikovani od strane sila koje su izvan naše kontrole?
Pritom, moramo biti svesni da su ove sile, često nevidljive, upletene u kompleksnu mrežu digitalnih tehnologija, algoritama i komunikacionih kanala, koje se koriste kako bi se neprestano oblikovali naši identiteti.
Kao što Lakan naglašava, naše “ja” je konstruisano kroz interakciju sa drugima . U digitalnom svetu, ti “drugi” često postaju mediji sami, koji nam pružaju stalnu povratnu informaciju o tome ko smo, kako se trebamo ponašati, šta trebamo misliti, čemu težiti. Ovaj proces konstantne retroakcije, oblikuje našu percepciju sebe, doprinoseći oblikovanju našeg identiteta.
Potom, kako bismo ispravno razumeli ovaj fenomen, neophodno je sagledati kompleksnost ovog procesa. Kako Mišel Fuko naglašava, moć nije koncentrisana na jednom mestu, već je disperzovana kroz brojne institucije, prakse i tehnologije. U našem slučaju, moć je razasuta kroz digitalne platforme, masovne medije, oglašavanje, algoritme i mnogo drugih sredstava koja oblikuju naše identitete. Dakle, borba za očuvanje autentičnosti identiteta podrazumeva borbu protiv ovih disperzovanih sila.
Pitanje je, međutim, kako to efikasno uraditi?
Da bismo bolje razumeli kako mediji utiču na oblikovanje našeg identiteta, korisno je razmotriti Lakanov koncept ‘Velikog Drugog’.
‘Veliki Drugi’ je socijalni simbol, skup pravila i očekivanja koje društvo postavlja pred pojedince.
U savremenom digitalnom dobu, mediji igraju ulogu ‘Velikog Drugog’, nudeći nam slike o tome kako bi trebalo da izgledamo, kako da se ponašamo, šta da vrednujemo. Naša interakcija sa ovim medijima, putem lajkova, deljenja, komentara, oblikuje našu samopercepciju, usmerava naše želje i oblikuje naše identitete.
Primetićemo da ovaj proces oblikovanja identiteta nije pasivan. Kao što Fuko sugeriše, postajemo aktivni učesnici u sopstvenoj subjektivaciji . Naša interakcija sa medijima, način na koji biramo da delimo, komentarišemo ili lajkujemo određene sadržaje, svi su to načini na koje učestvujemo u oblikovanju sopstvenog identiteta. Ali ova interakcija je i dvosmerna ulica — mediji nas ne samo da oblikuju, već i uče kako da sebe oblikujemo. U suštini, postajemo “proizvod” medija, oblikovani za potrebe tržišta i za potrebe nadzora.
Arđun Apaduraj, ističući dinamiku globalnih kulturnih tokova, naglašava da su mediji instrumentalni u formiranju naših predstava o stvarnosti . Sa svetskim događajima koji su nam na dohvat ruke, sa trendovima koji se šire brzinom svetlosti, naši identiteti postaju proizvodi globalnog “mediascape”-a. Ova globalna mreža informacija oblikuje naše identitete na načine na koje nismo ni svesni, često narušavajući granice između ličnog i javnog, realnog i virtualnog, autentičnog i konstruisanog.
Osim toga, treba obratiti pažnju na način na koji digitalne platforme koriste algoritme kako bi nas profilisale i prilagodile sadržaj našim interesovanjima. Ovi algoritmi su napravljeni da prepoznaju obrasce u našem online ponašanju i na osnovu toga sugerisu sadržaj koji bi mogao biti od interesa za nas.
Na taj način, oni stvaraju “filter balone” koji nas izoluju od suprotnih mišljenja i različitih perspektiva. Ovaj proces dalje utiče na naše identitete, oblikujući našu percepciju sveta na način koji odgovara algoritmima, a ne stvarnosti. Izloženi smo informacijama koje potvrđuju naša već postojeća uverenja, čime se potiskuje kritičko mišljenje i smanjuje mogućnost promene.
Ipak, ono što je možda najviše zastrašujuće je tačka do koje ovi procesi oblikovanja identiteta mogu biti nesvesni. Kao što Fuko ukazuje, tehnologije moći su najefikasnije kada su nevidljive, kada se internalizuju do tačke da se njihov uticaj smatra normalnim. Kada naši identiteti postanu proizvod algoritama, marketinških kampanja, medijskih narativa, onda je teško razlikovati gde završava naše autentično “ja” i počinje konstruisani identitet. Ova nesigurnost postaje sve izraženija u doba digitalnih medija, gde je linija između realnog i virtualnog često nejasna.
Ovakva kompleksnost situacije ukazuje na važnost razumevanja mehanizama kojima digitalni i masovni mediji oblikuju naše identitete. Kao što Apaduraj naglašava, u eri globalizacije, identitet postaje teren borbe između globalnih i lokalnih sila. Identitet nije samo refleksija našeg ličnog iskustva, već i odraz šireg kulturnog, političkog i ekonomskog konteksta. Stoga, borba za autentičnost nije samo lična borba, već i borba protiv struktura moći koje oblikuju naš svet.
Hajde da vidimo par primera iz svakodnevice gde nam ova teorija (možda nekome suvoparna) postaje bliska:
Primer 1: Facebook i Lakanov ‘Veliki Drugi’
Facebook, kao jedan od najpopularnijih društvenih medija, često služi kao platforma gde korisnici prikazuju idealizovane verzije sebe, putem fotografija, statusa i lajkova. U Lakanovim terminima, Facebook postaje ‘Veliki Drugi’ koji definiše pravila igre — što treba deliti, kakve fotografije postaviti, šta treba lajkovati. Kroz interakciju sa ovim ‘Velikim Drugim’, korisnici oblikuju svoje digitalne identitete, pridajući veliku važnost tome kako će biti percipirani od strane drugih korisnika.
Primer 2: Instagram i Fukoov nadzor
Instagram, društvena mreža fokusirana na vizuelni sadržaj, ilustruje Fukoov koncept panoptikuma, gde se moć manifestuje kroz konstantan nadzor. Korisnici su svesni da su pod stalnim nadzorom svojih pratilaca, što utiče na način na koji predstavljaju sebe na ovoj platformi. U strahu od negativnih komentara ili nedostatka lajkova, korisnici često prikazuju samo pozitivne aspekte svog života, stvarajući idealizovane slike sebe.
Primer 3: TikTok i Apadurajov ‘mediascape’
TikTok, platforma koja je vrlo brzo stekla globalnu popularnost, ilustruje Apadurajov koncept ‘mediascape’-a. Korisnici sa različitih krajeva sveta mogu da deljenjem video sadržaja oblikuju globalne trendove. Ovi trendovi, zauzvrat, utiču na identitete korisnika, na njihove interese, stil oblačenja, pa čak i na način govora. Ovde vidimo kako globalne struje oblikuju lokalne identitete, ilustrujući dinamiku između lokalnog i globalnog koju Apaduraj opisuje.
U svakom od ovih primera, vidimo kako digitalni mediji postaju alat za konstrukciju naših identiteta, često na načine koji su nevidljivi i nesvesni. Mediji se ne koriste samo kao alat za komunikaciju, već postaju platforme na kojima se oblikuju naša uverenja, želje, strahovi, nadanja. S jedne strane, digitalni mediji nam pružaju mogućnosti da istražujemo različite aspekte sebe, da eksperimentišemo sa različitim identitetima. S druge strane, međutim, mediji nas takođe vode ka uniformnosti, pružajući nam uske, stereotipne slike o tome kako bi trebalo da izgledamo, šta bi trebalo da vrednujemo, kako bi trebalo da se ponašamo.
Takođe, ovi primeri ukazuju na globalnu dimenziju ovog procesa. Naši identiteti nisu samo proizvod našeg lokalnog konteksta, već su sve više oblikovani globalnim strujama koje digitalni mediji donose. U eri globalizacije, naši identiteti postaju teren borbe između lokalnih i globalnih sila, između individualnih i kolektivnih identiteta, između autentičnosti i konstrukcije. Kao što Apaduraj naglašava, identitet nije samo refleksija našeg ličnog iskustva, već i odraz šireg kulturnog, političkog i ekonomskog konteksta. Stoga, borba za autentičnost nije samo lična borba, već i borba protiv struktura moći koje oblikuju naš svet.
U svetlu svega navedenog, postaje jasno da su digitalni i masovni mediji snažne sile koje oblikuju naše identitete u 21. veku. Bilo da se radi o konstantnom pritisku društvenih mreža da održavamo određeni imidž, ili o globalnim kulturnim tokovima koji definišu šta je popularno, mediji definišu naš identitet na brojne suptilne i kompleksne načine. Ovo nije samo pitanje lične autonomije, već i pitanje demokratije, jer su naši identiteti u osnovi politički — oni određuju kako vidimo sebe, kako vidimo druge, kako vidimo svet.
I šta sad?
Kao prvi korak u borbi protiv ovog uticaja, potrebno je prepoznati i razumeti načine na kojima mediji oblikuju naše identitete.
Edukacija o medijskoj pismenosti bi trebalo da postane integralni deo našeg obrazovanja, omogućavajući ljudima da kritički pristupe medijskim sadržajima i prepoznaju mehanizme kojima mediji oblikuju njihove percepcije.
Na individualnom nivou, možemo pokušati da preuzmemo kontrolu nad našim digitalnim identitetima, baveći se aktivnostima koje podstiču autentičnost i kreativnost.
Ovo može uključivati stvari kao što su digitalna detoksikacija, izlaganje različitim perspektivama, upotreba medija na svesniji način. Na kolektivnom nivou, potrebna su dalja istraživanja i regulative koje će se baviti uticajem medija na oblikovanje identiteta, posebno u pogledu mladih i ranjivih grupa. Na kraju, trebamo se zapitati: Kako možemo da koristimo medije na način koji podržava našu autentičnost, umesto da je potiskuje? Odgovor na ovo pitanje odrediće ne samo naše individualne identitete, već i budućnost našeg društva.
