Jung, krivica i sramota
Perspektiva K. Jung i značaj koji on daje sramoti i krivici predstavljaju vedrinu u psihoterapijskom kosmosu.
Osnivač analitičke psihologije je stava da su sramota i krivica univerzalne ljudske emocije i pokazatelji našeg duhovnog stanja. Za njega su to smernice.
Kako?
Zašto za K. Junga krivica i sramota nisu emocije koje su opomene da radimo nešto loše?
Da krenemo sa malim objašnjenjem. Za K. Junga bezopasan čovek nije dobar čovek već onaj koji je svestan svog kapaciteta za zlo ali to ne čini.
Svaki čovek u sebi ima kapacitet i za dobro i za zlo i njegov je zadatak da to osvesti.
Sramota se za K. Junga (kao i sve psihoanalitičare) javlja kada postoji trenje između svesnog i nesvesnog dela psihe.
Svesni deo psihe (u kome se nalazi Ego) odbija da prepozna a često iako prepozna odbija da prihvati, nesvesni sadržaj. Taj sadržaj ima negativni predznak zato što su naši roditeljski autoriteti i društvo označili ta ponašanja, misli i emocije kao nepoželjne. One mogu biti stvarno nepoželjne u smislu da bi njihova realizacija povređivala druge ali ne možemo sebi zabraniti da osećamo ili mislimo jer su to osnove naše ljudskosti.
Sramotu (kao i krivicu) K. Jung vezuje za svoj koncept Senke, koji se nalazi u Individualnom Nesvesnom i koji predstavlja sve potisnuto, sve čega se plašimo kod sebe, sve što sebi ne smemo da priznamo — odnosno sve što su nas iskustva, roditelji i društvo naučili da je loše.
,,Dokle god je Senka nesvesna, ona se projektuje na drugu osobu i rezultat je nesporazum, sukob i čak rat. Tek kada prepoznamo svoju Senku i prihvatimo je možemo ostvariti unutrašnju harmoniju” (K. Jung, 1969)
Dakle kad se susretnemo sa Senkom vidimo stvari koje kategorišemo kao neprihvatljive. Te osobine, ponašanja ili iskustva koja smo potisnuli su sada ispred nas i neretko odbijamo da ih prihvatimo. Ovaj susret često prati osećaj nedovoljnosti, inferiornosti i može da nas gurne nazad u potiskivanje. Ovo stanje, ovo neprihvatanje, Jung naziva sramotom odnosno stidom. Najčešći razlog zašto ovo radimo jeste da bi sačuvali svoj Ego-Ideal.
Baš zato, 1963 godine K. Jung kaže ,,Sramota je emocija koja proždire dušu”
Šta je onda ovde vedro i pozitivno?
To što sramotu možemo koristiti kao znak da smo na putu da integrišemo svoju Senku. Kontakt smo već ostvarili. Ne sviđa nam se ono što vidimo ali je prvi korak već završen. Dakle sramota ima i pozitivnu funkciju.
Da, nije prijatna (osećamo se nedovoljno što je vezano za naš identitet).
Da, bolna je. Ipak ona je znak da smo na putu rada na sebi (K. Jung taj put zove put individuacije).
Kada naiđemo na deo sebe koji ne volimo, možemo samo da ga nadrastemo. Odnosno integrišemo.
Krivica se javlja kada prihvatimo odgovornost za svoje postupke. Ne svest da smo uradili nešto loše, nešto nemoralno ili nešto vredno gađenja. Tek onda kada sebi damo dozvolu da prihvatimo odgovornost za ta dela. Zato ljudi i mogu da čine nemoralne stvari i ne osećaju se krivo. Postoji jaz između savesti i Ega.
Taj jaz je upravo dozvola koju spominjem i to često vidimo na psihoterapiji.
Dakle davanje sebi dozvole za preuzimanje odgovornosti za dela kojima nismo ispunili svoja (ili tuđa) moralna očekivanja.
A pozitivna funkcija krivice?
Bez krivice nema pokajanja. Bez pokajanja nema mira.
To je univerzalna duhovnost koju je Jung prepoznao u ljudima.
,,Krivica uvek pretpostavlja moralnu perspektivu” K. Jung 1963.
Krivice lakše postajemo svesni nego sramote jer je vezana za nas moralni kompas. Moralni kompas je individualna stvar koja je plastična, iskustva menjaju ovaj kompas. Zato smo skloniji osećaju krivice nego sramote.
To su pozitivne funkcije krivice i sramote.
Lako možemo zanemariti ove pozitivne funkcije, lako možemo ostati zarobljeni u krivici i sramoti što može izazvati neurozu.
Znamo već da je neuroza zamena za autentičnu patnju.
Prema K. Jungu i krivica i sramota su neophodni (ključna reč) koraci susreta sa Senkom. Ako ne radimo sa Senkom, onda će kroz pukotine svesnog dela psihe isplivavati krivica i sramota i nećemo znati zašto. Niti ćemo moći da saznamo dokle god ne osvestimo Senku. Za nas je bolje da se u tu avanturu upustimo što pre jer rizikujemo da nas Senka obuzme. Kada prihvatimo sve što smo potisnuli, kada stvarno to što nazivamo nepoželjnim prihvatimo, onda ćemo integrisati Senku i sve što ona nosi sa sobom.
,,Senka je moralni problem koji izaziva celu ličnost jer jedan ne može biti svestan Senke bez moralnog napora” K. Jung 1963
Još kraće, sramota i krivica su naši saveznici na putu Individuacije.
Hvala što ste pročitali ovaj tekst. Ja sam Lazar Stanojković, psihoterapeut, autor, edukator i konsultant UNDP-ja na projektima prevencije suicida.
Ukoliko želi da ostvarimo kontakt, saradnju ili razgovaramo dijaloški o nekoj temi, javite mi se na lsstanojkovic@gmail.com
Hajde da zajedno radimo na emancipaciji društva.
