Laza Kostić, Dasein i logoterapija
Da li ste se ikada osetili izgubljeno u sopstvenim mislima, zarobljeno u spirali strahova i anksioznosti koja vas drži budnima noću?
Je l vam poznato to, naizgled virtuelno stanje?
Možda ste se borili da pronađete smisao, da shvatite zašto se osećate onako kako se osećate, da pronađete svoju autentičnost.
Ako je tako, niste sami. Čim vas zanima filozofija i psihoterapija, budite uvereni da niste sami.
Egzistencijalizam, filozofski pravac koji je proučavao samu prirodu ljudskog postojanja, stavlja fokus na ovu univerzalnu ljudsku borbu.
Potreba za smislom je psihološka datost čoveka.
Osobito je Martin Hajdeger, sa svojom Dasein analizom, podigao ovo pitanje na novi nivo.
Hajdeger je govorio o egzistencijalima, pojmovima koji se odnose na načine postojanja. Neki od tih načina postojanja mogu biti konkretni poput fizičke sredine, ali mogu biti i apstraktni kao što su naše emocije, misli, strahovi.
Jedan od egzistencijala koji je Hajdeger posebno istakao jeste anksioznost (nemački: Angst).
Hajdegerova anksioznost nije samo običan strah, ona je duboko ukorenjena u našoj egzistenciji, i upućuje na našu svest o sopstvenoj smrtnosti i ograničenosti. Zato u egzistencijalističkoj psihoterapiji i kažemo da je anksioznost deo ljudskosti.
Ja ću pokušati, svojim jezikom, svojom gramatikom (što nas psiholingvistika uči da je individualno za svakog od nas) da usledećem delu teksta, istražim kako se ova anksioznost, i strahovi uopšte, mogu razumeti i prevazići kroz tehniku paradoksalne namere koju je predstavio Viktor Frankl, još jedan veliki mislilac 20. veka.
Viktor Frankl, psihijatar, poznat po tome da je preživeo holokaust, razvio je tehniku koju je nazvao paradoksalna namera. Paradoksalna namera je upravo ono što naziv sugeriše — namerno pokušavanje da se postigne suprotno od onoga što želimo. Zvuči kontradiktorno? To i jeste poenta. Zato i daje rezultate. Stvar nije kognitivno logična (i retko šta u psihoterapiji jeste).
Paradoksalna namera, po Franklu, je psihoterapijska tehnika koja podstiče ljude da se suoče sa svojim strahovima ili simptomima umesto da ih izbegavaju. Ako se, na primer, plašite javnog nastupa, Frankl bi predložio da umesto da se borite protiv tog straha, zapravo paradoksalno pokušate da pojačate taj strah. Da, to znači da bi trebalo da pokušate da napravite grešku tokom javnog nastupa. Da potpuno obrukate sebe.
Možda se pitate, kako to može biti od pomoći? To je u redu, i ja sam prvi put.
Paradoks je u tome što kada pokušate da se obrukate, biti ćete manje nervozni, jer ste već prihvatili mogućnost greške. A kada se strah smanji, verovatno ćete se bolje snaći nego što ste mislili.
To je paradoksalna namera — suočavamo se sa onim što nas plaši kako bismo umanjili strah i oslobodili se tereta anksioznosti.
Franklova paradoksalna namera nije samo tehnika za suočavanje sa strahom, ona je duboko ukorenjena u njegovoj filozofiji logoterapije, terapije koja se fokusira na pronalaženje smisla u životu. Kroz paradoksalnu nameru, Frankl nam pokazuje da se suočavanje sa našim najvećim strahovima može pretvoriti u putovanje ka pronalaženju smisla.
Ponekad se suočavanje sa strahovima može činiti preplavljujućim, ali paradoksalna namera nas podseća da je to put koji treba da pređemo. Iz mog iskustva preplavljujuće je samo onda kad smo grubi prema sebi i očekujemo rezultate odmah odnosno kudimo sami sebe ako rezultati nisu savršeni.
Šopenhauer je odvažno tvrdio da je jedino umetnost sredstvo koje umanjuje bol. I nekako nenadano, Laza Kostić se javio kao pesnik krajnje prikladan za ovu temu:
“Ne boj se! Sa dna svakog puta
Uzdiže se put do zvezda;
Pod nogama ti se srozava
Svaki san o raju zemaljskome…”
Ove stihove možemo posmatrati kao simboliku paradoksalne namere. Ne treba da se bojimo straha. Umesto toga, trebali bismo da ga prihvatimo, da ga razumemo, da mu se suočimo. Kroz taj proces suočavanja, možemo pronaći svoju autentičnost, svoj smisao.
Hajdeger i Frankl, iako različiti u svojim pristupima, dele zajedničku ideju o suočavanju sa egzistencijom i njenim neizbežnim strahovima. Hajdegerov koncept “Dasein”, ili “bivanje-u-svetu”, opisuje našu inherentnu povezanost sa svetom u kojem živimo. On naglašava kako je naša egzistencija stalno “bacana” u različite situacije, gde svaki put moramo kordinisati kroz složene i često teške egzistencijalne dileme.
Ove dileme i strahovi, kako kaže Hajdeger, nisu nešto što treba izbeći, već prihvatiti. To je, prema njemu, ključno za naše autentično bivanje. Paradoksalna namera se upravo ovde uklapa. Ona nas podstiče da prihvatimo i suočimo se sa našim strahovima i anksioznostima, umesto da ih izbegavamo. Ona nam pomaže da pronađemo autentičnost u našem bivanju, usred haosa i straha.
Ali, kako ova paradoksalna namera izgleda u praksi? Kako da prihvatimo strah i anksioznost, a da ne budemo preplavljeni njima?
Zamislite da patite od nesanice. Ležite u krevetu, gledate u plafon, a um vam je preplavljen mislima: “Moram da zaspim. Zašto ne mogu da zaspim?” Naravno, ovaj pritisak da zaspite samo pogoršava nesanicu.
E, tu na scenu stupa paradoksalna namera. Umesto da se fokusirate na to kako da zaspite, predložio bih vam sledeće. Pokušajte da ostanete budni što je duže moguće. Ne zvuči svrsishodno niti smisleno.
Ali, pogledajmo bliže. Kada prestanete da se borite sa nesanicom i umesto toga je prihvatite, paradoksalno, možete lakše zaspati. Kada pokušate da ostanete budni, prestajete da brinete o spavanju. Ovaj pritisak, ova anksioznost nestaje, i paradoksalno, možete zaspati.
Ova tehnika se može primeniti na razne situacije — socijalnu anksioznost, strah od javnog nastupa, opsesivno-kompulzivni poremećaj, itd. Suština je u tome da se suočimo sa onim što nas plaši, da ga prihvatimo i da mu se suprotstavimo.
Paradoksalna namera je, dakle, put prema slobodi. Slobodi od tereta strahova i anksioznosti koje nosimo sa sobom. Ona je put prema autentičnosti, prema smislu.
Međutim, treba napomenuti da paradoksalna namera nije panacea. Ona nije brzo rešenje za sve naše strahove. Kao i sa svim psihoterapijskim tehnikama, potrebno je vreme, strpljenje i rad na sebi. Ali, kroz paradoksalnu nameru, možemo početi da shvatamo svoje strahove, da ih prihvatimo, i na kraju, da pronađemo način da živimo s njima.
Frankl nas uči da je strah sastavni deo ljudske egzistencije. Ne možemo ga izbeći. Ali, kroz paradoksalnu nameru, možemo naučiti da živimo s njim. Možemo pronaći način da se nosimo sa strahovima, a da pri tom ne gubimo sebe.
Zapamtite, strah nije neprijatelj. On je deo nas.
On je deo našeg bivanja-u-svetu. Kroz paradoksalnu nameru, možemo naučiti da ga prihvatimo, da se s njim suočimo, i na kraju, da ga integrišemo u naš život.
Na kraju, paradoksalna namera nije samo tehnika za suočavanje sa strahom, ona je put prema slobodi, prema autentičnosti, prema smislu. Ona je put prema autentičnom bivanju-u-svetu, put prema Daseinu.
Kao što Laza Kostić piše:
“Nije svejedno časak biti
Svemira svetionik središnji!
Nije svejedno biti ništa,
I biti sve!”
Suočavanje sa strahom, suočavanje sa egzistencijom, nije lako. Ali, kroz paradoksalnu nameru, možemo pronaći put prema slobodi, prema autentičnosti, prema smislu. Možemo postati svetionik u središtu našeg svemira, možemo postati autentični Dasein. Paradoksalna namera je putovanje. Putovanje koje vodi prema unutrašnjem svetlu, prema autentičnosti, prema smislu. Ali, pre nego što krenemo na to putovanje, moramo priznati da strah postoji (ova dozvola je izuzetno važna). Moramo priznati da je strah deo nas. Moramo priznati da je strah deo naše egzistencije.
Hajdeger nas uči da je strah neodvojivi deo ljudske egzistencije. Strah je egzistencijal, strah je deo našeg bivanja-u-svetu. Strah je, kako Hajdeger kaže, “osnovni način na koji Dasein otkriva svet.” Strah je način na koji se susrećemo sa svetom, način na koji otkrivamo svet.
Frankl, s druge strane, smatra da strah nije neprijatelj. Strah je, kako on kaže, “odgovor na specifičnu situaciju u kojoj se Dasein nalazi.” Strah je način na koji se Dasein suočava sa svetom. Strah je odgovor na egzistencijalnu situaciju.
Ali, kako se suočavamo sa strahom? Kako priznajemo strah? Kako se borimo protiv straha?
Odgovor na ova pitanja leži u paradoksalnoj nameri.
Paradoksalna namera nas poziva da priznamo strah, da ga prihvatimo, da se suočimo s njim. Paradoksalna namera nas poziva da radimo suprotno od onoga što nam intuicija nalaže.
Paradoksalna namera nas poziva da se borimo protiv straha ne boreći se.
To je suština paradoksalne namere. To je suština Franklove terapije. To je suština Dasein analize.
Kao što Laza Kostić piše:”O slatko mesto sna, Gde strah ne dolazi, Gde sve što jeste, zna Da jednom neće biti!”
Paradoksalna namera, Dasein analiza, Franklova terapija — sve su to putokazi na putu prema tom mestu. Sve su to alatke koje nam pomažu da se suočimo sa strahom, da ga priznamo, da ga prihvatimo, da se borimo protiv straha ne borbeći se.
Ali, putovanje nije lako. Putovanje je teško. Putovanje je puno izazova. Putovanje je puno strahova. Putovanje je puno anksioznosti. Ali, kao što je Hajdeger rekao, “putovanje je putovanje. Nema kraja. Nema cilja. Samo putovanje.”
Zato vas i pozivam da se pridružite tom putovanju. Pozivam vas da se suočite sa strahom. Pozivam vas da priznate strah. Pozivam vas da prihvatite strah. Pozivam vas da se borite protiv straha ne borbeći se. Pozivam vas da putujete prema “slatkom mestu sna”, prema mestu gde strah ne dolazi, prema mestu gde sve što jeste, zna da jednom neće biti. Pozivam vas da putujete prema smislu. Pozivam vas da putujete prema autentičnosti. Pozivam vas da putujete prema Daseinu.
Putovanje je teško. Putovanje je izazovno. Ali, na kraju puta, pronaći ćete mir i smisao. Priznanje straha, suočavanje sa strahom, borba protiv straha ne borbeći se — to su putokazi na putu prema miru i smislu. To su putokazi na putu prema Daseinu. To su putokazi na putu prema autentičnosti.
Zato — putujte. Putujte prema smislu. Putujte prema autentičnosti. Putujte prema Daseinu. Ne bojte se. Putovanje je teško. Putovanje je izazovno. Ali, na kraju puta, pronaći ćete mir i smisao.
