Psihoanaliza Vaskrsnuća
--
Psiho-istorijska važnost vaskrsnuća
Postoje i istorijski i teološki izazovi u definisanju realnosti vaskrslog Hrista. Vekovi rasprave da li je telo moglo ili nije, da oživi nam nisu doneli puno. Zato je naš put psihološki. Preciznije, psihoanalitički.
Psihološki pristup religiji je zvanično ovo pitanje otvorio 1880te godine.
Sigmund Frojd je otvorio vrata religiji i duhovnosti kao temama psihologije, iako se sam nikada nije udaljio od uverenja da je to samo vozilo na koje projektujemo ispunjenje svojih želja, njegova smelost da to uradi je bila novina u svetu. I uzdrmala je isti.
Njegova ambivalencija je ipak postala mikrokosmos trenutnom rascepu između istoričara i psihologa religije. Psihoanalitičari od njih, naravno traže fizičko poreklo religije.
Psihoanaliza suštinski smatra da je religija ljudski izum namenjen projekciji utehe i zadovoljstva. Ili je barem smatrala dok je S. Frojd bio živ.
Svi znamo Frojdov stav o religiji. Repeticija religijskih rituala je za njega bila isto što i kompulsivna opsesija neurotika. I vernik i neurotik, po Frojdu, moraju da se iskupe za potisnutu krivicu. Raj je za njega proizvod zadovoljenja želje. Realitet postojanja je pretežak za pojedinca pa on sebe ohrabruje životom posle ovog. Bog je roditelj koga svi želimo.
Ni S. Frojd ni K. Jung nikada nisu razvili formalni pristup interpretaciji Biblije. Paradigmu poređenja, u psihoanalizi nalazimo u kritici umetnosti i društva sa svim obredima i simbolima koje oni sadrže.
Čitaočevo lično Nesvesno ima veliki uticaj na ove interpretacije.
S. Frojd je izučavao Abrahama, Isusa, Pavla i iznad svih Mojsija po kome je nazvao svoju knjigu ,,Mojsije i Monoteizam”.
K. Jung je posvetio vreme Adamu, Pavlu i Isusu po kome je nazvao arhetip Sopstva. K. Jung je težio psihoterapijskom tumačenju Biblije kao štivu iz kog se može naučiti mnogo o duši i psihi. Po K. Jungu je uloga religije da brine i isceli duše pojedinca i društva.
S. Frojd je bio preokupiran mrakom psihe te je logično svoj fokus usmerio na kazne i primoravanja u Bibliji. Za njega je dovoljno da dodamo da je smatrao da je duhovno iskustvo samo iluzija.
K. Jung izjavljuje da je zadovoljan činjenicom što zna da ima iskustva koja ne može drugačije da nazove osim duhovnim.
Mit kao simbol
Branislav Malinovski prepoznaje neuzaustavljivi ljudski poriv za smislom tokom svog čitavog života pojedinca. Ovaj antropolog prošlog veka prepoznaje važnost simbolike primordijalnog da bi Realitet u kome živimo bio autentičan.
To je cela uloga priča koje nazivamo mitovi. To nije fantastika već priča koja je tačna kroz svoju poruku i simboliku iako je istorijski nedokaziva. Mitologija, tvrdi K. Jung je veoma živa religija. Istoričar religije, Mirče Elijade kaže da je mit više od truizma i da, iza svakog mita postoji priča koja je sakralna.
Vaskrsnuće Isusa Hrista je za K. Junga najvažniji deo hrišćanske mitologije. Znamo već da je smatrao da su za njega mitovi ljudski pokušaj da ispolji nesvesne procese.
S toga je uvek Hrišćanstvo više vrednovao kao mitologiju a ne religiju.
Njegovo razumevanje mitova je kroz arhetipove i simbole. Njegov narativ je privlačan, određene forme i slike postoje u ljudskoj istoriji i njihovo pojavljivanje kroz različite mitologije ukazuje na univerzalnost u ljudskom iskustvu.
Iz ovoga on izvlači zaključak da je de-mitologizovan svet, svet bez koherentnog narativa, moralna katastrofa i put ka ambisu pojedinca i čovečanstva.
Mit tj arhetip vaskrsnuća je važan za Junga. Ne duhovno jer Jung ne smatra da se tim činom rešio problem zla kao što bi teolog smatrao.
E sad, zašto je taj arhetip vaskrsnuća Sopstvo a ne Bog? Zato što Jung odbija mogućnost Boga koji bezuslovno ili ne, bira kako će i kada da komunicira sa čovečanstvom. Ne, Jungu je potreban momenat ljudskog izbora. Ako Bog postoji, Jung piše onda on ima jednu potrebu a to je potreba za ljudskom svešću. Time čovek svesno teži komunikaciji i konekciji sa Bogom. K. Jung nije prvi koji piše o Bogu sa potrebom. Vilijam Džejms i Pol Tilč takođe spadaju u te mislioce. Zato je Isus Hrist važan Jungu. On je heroj koji se vraća iz podzemlja. On osvaja smrt. Tu mu je paralela sa Ozirisom.
Vaskrsnuće kao odgovor na patnju
Isus Hrist je vaskrsao. To je mehanizam adaptacije usled anksiznosti koju osećamo prema smrti i umiranju. Odlika odnosno funkcija religije je da umanji strah od smrt. A svi psihoanalitičari smatraju da je taj strah univerzan i večan.
Duhovno ili fizičko: da li je to bitno za psihoanalizu?
U Bibliji nigde nije opisan fiziološki proces samog vaskrsnuća već samo otkriće praznog groba i serija pojava vaskrslog Isusa. Pavle spominje svedoke. On spominje Petra, 12 apostola, pet stodina braće rane crkve i na kraju samog sebe.
K. Jung uviđa diskrepancu između Pavlovog iskustva i drugih svedoka, jer se Pavlovljevo može posmatrati kao vizija. Za K. Junga je to dovoljno a i za neuronauku. Električni simulus vidnog i ušnog aparata i odgovarajućih režnjeva stvara doživljaj u kome ne možemo razlikovati san od jave.
Za K. Junga stoga nije bitno da li istorijski možemo dokazati ili u današnjici reprodukovati iskustvo vaskrsnuća. Ono je za njega itekako psihološki stvarno.
Vizija i redukcionizam
Biblijski zapisi pokazuju mitološke i snovite karakteristike što se uklapa u Jungovo tumačenje istih. Arhetipovi kolektivnog Nesvesnog se projektuju iz psihe individualnih grupa i mogu proizvesti grandiozne vizije.
Prihvatili ovo tumačenje ili ne, psihoanaliza garantuje da postoje mentalna stanja, pogotovo izazvana stresom u kojima se javljaju slike, snovitog karaktera koje se odlikuju arhaičnim karakterom.
Drugi psihoterapeuti, odbacujuću Jungovu mogućnost vizija tvrde da je realnost vaskrsnuća i svesnost svetoka kulturološki konstruisana pojava i da su ,,vizije” samo jedan način društva da čuva svoje nasleđe. Sad naravno možemo ukazati na Evropu tj celu Zapadnu civilizaciju u kojoj su vizije odbačene kao nemogućnost (ili psihoza) i tradicionalne zajednica u Latinskoj Americi ili Aziji i Okeaniji koje ih vrednuju svakodnevno.
Psihološka sočiva, kroz koja analiziramo vaskrsnuće ne negira religiozni i duhovni smisao istog. Široka perspektiva, ovde neophodna, ne može biblijske fenomene, poput vaskrsnuća, svesti na psihološku komponentu.
,,Kako možemo pričati o prorocima i vizijama ako smo ih i sami izgubili?” pita K. Jung.
Ako isključimo mitologiju, tvrdi K. Jung, onda vaskrsnuće i njegove svedoke moramo smatrati deluzionim psihopatama. Klinička psihologija nas primorava na to.
Razni fenomeni, etiketirani kao okultni ili paranormalni su nekada bili prihvaćena iskustva civilizacije. Da bi izbegao sukob sa teologijom i istorijom, K. Jung svodi vaskrsnuće na psihološku potrebu za preporodom. Tako se, izgleda brani od kritika sa obe strane. One koji tvrde da je vaskrsnuće istorijska ili hrišćanska neminovnost. U različitim knjigama se pojavljuju različiti Jungovi stavovi o Drugom dolasku odnosno o povratku Isusa Hrista iz Nebesa na Zemlju. Tu psihoanalitičar u Jungu dobija bitku. Jung vodi samostalnu polemiku da li bi takav fenomen psihološki bio pozitivan, da li bi oduzimao odgovornost ljudi ili ih osudio na večnu krivicu. No tema za drugi tekst.
Integracija
Za zaključak jedan san i dva tumačenja. Klijent ide na psihoanalizu već neko vreme. Brine o ocu koji pati od teške i neizlečive bolesti. Nekoliko meseci posle očeve smrti on sanja ponavljajući san u kome je otac živ i priča sa njim na uobičajen način. Tokom sna oseća bol jer njegov otac u snu ne zna da je preminuo u Realitetu.
S. Frojd vezuje san za krivicu što je pacijent pomislio da mi smrt njegog oca olakšala bol koju obojica osećaju. I to sve imajući latentne misli o ubistvu oca iz infantilnog perioda Edipovog kompleksa.
K. Jung kaže sledeće: smrt objekta nije smrt njegovog psihološkog postojanja. Fiziološka smrt objekta otvara vrata ka iskustvima koja smo imali sa objektom ali ih nismo integrisali. Ovde bi objekat u pitanju bio otac pacijenta. Svi preminuli vaskrsnu u našim Snovima.
Iako su najveće tajne hrišćanstva unutrašnja iskustva apostola i Hristovih prijatelja to ne znači da ona nemaju univerzalnu ljudsku vrednost i simboliku.
I, da li je Hristovo vaskrsnuće halucinacija? Znak psihoze?
Saradnja teologije, psihologije i psihoterapije će izroditi veliko blago za ljudsku psihu bez okova istoricizma.
A odgovor na prethodno pitanje, pa procenite sami.
Bitno je da u tome vidite simboliku.
Srećan Uskrs! Hristos Vaskrese! Srećni praznici!
