Skriveni junaci među nama — još jedna ljudska priča

Potraga za još jednim junakom nije dugo trajala. Na žalost ili sreću, junaci su svuda, samo treba da im pokažemo da hoćemo da ih saslušamo. Da njihove priče nisu bezvredne. Da mogu da inspirišu. Da mogu da podignu svest kako to političari kažu. Da senzibilišu kako to današnji politikološki žargon nalaže da se izražavamo.

Ova priče u jednoj od pograničnih oblasti Srbije. Odatkle, kao i sa celog prostora Ex-Yu slivaju mladi talenti u Beograd na studiranje. Takva putovanja, životne promene i neizvesnost su već herojski podvig.

Ako u taj životni potaž dodamo mentalno zdravlje i ,,zarđali” zdravstveni sistem dobijamo scenario za film čiji žanr ne postoji. Ovakve priče ja nazivam — formativnim.

One oblikuju naš doživljaj života, društva u kome živimo i sistema kome pripadamo.

Naša junakinja je mlada primetila da je drugačija. U osnovnoj školi joj je više prijala knjiga nego društvo. Njena okolina nije smatrala da je to razloz za brigu. Kada je počela da se izgladnjuje i kada je senka anoreksije počela da joj oblikuje život, hvalili su njenu figuru i posvećenost. Od pogrešne do prave dijagnoze je bio put prepun padova za koji do skoro nije verovala da može da se preokrene i zauzme uzlaznu putanju. Procenite sami.

Razgovor koji sledi je deo mog razgovora sa pomenutom junakinjom. Ona je birala da ostane anonimna ali je izabrala par detalja za koje smatra da su važni da se pravilno nazovu i što preciznije predstave.

X: Moja porodica je porodica u legalnom smislu. Razvod bi i pravno prikazao stvari takvim kakve jesu. Otac me je od malena primoravao da prisustvujem svakom razgovoru u kom bi grdio i vređao majku. Smatrao je da ja to moram da čujem i ,,upijem”. Naravno da sam kao dete mislila da je to normalno.

Lazar: Da li je preokupiranost tvojih roditeljima njihovim odnosom dovela do toga se osetiš zanemarano i uđeš u sve bitke koje ćemo danas prepričati?

X: Da. U nekoj meri sigurno. Majka je tek posle dve godine primetila da imam problem sa ishranom. Jela sam pola jabuke dnevno. Dve godine su prošle i tek onda je reagovala. Poslala me je kod školskog psihologa. On mi je dao kompliment. Baš ti je lepa linija. To nikad neću zaboraviti.

Lazar: Kako je sve počelo?

X: Ono što se ja sećam jeste da je anoreksija imala početke u osnovnoj školi. U srednjoj je dobila svoj prepoznatljiv klinički oblik. Nakon majčine intervencije su stvari počele da se menjaju. Neka vrsta discipline rekla bih. Imala sam redovne obroke. Da kažemo da su se stvari stabilizovale. Porodica je idalje bila katastrofa. Mislim idalje je, nije ništa bolje sad osim što sam ja starija. Kad sam došla u Beograd upisala sam Elektrotehnički fakultet. Ta prva godina je bila katastrofa. Uopšte nisam mogla da se snađem. Opet sam prestala da jedem. Ispite nisam davala. Beograd je delovao ogromno i surovo. Onda se na fakultetu pojavio jedan momak koji mi je bio podrška. Znaš, ja sa mnogo slaba na ljubav i emocije. Postao mi je glavni oslonac u životu. Sve dok momenta dok nije krenuo da me manipuliše. Čas je tu čas nije. U mom psihičkom stanju je to izazvalo potpuni haos. Šta sam ja uradila? Jesam ja nešto skrivila? Uvek sam se osećala krivo za sve.

Lazar: Kako si se izvukla iz tog ciklusa?

X: Polako, priča se tu ne završava. U jednom od njegovih nestajanja, ja sam rešila da se iskupim i popravim stvari. Sećam se da sam kupila lepu haljinu i skuvala njegovo omiljeno jelo. Otišla sam do njegovog stana jer sam znala gde živi. Kada sam ušla tamo, nisam više droge videla u svom životu. On nije bio pri sebi ali me je pustio da uđem. E da, nisam ti rekla, pre toga je usledila njegova poruka da ću shvatiti šta sam izgubila i da ću se vratiti po njega kad to shvatim. Sada znam da je to bila manipulacija ali tada to nisam znala. Sve u svemu tražio mi je seks koji nisam htela. Onda me je silovao. Drago mi je da se detalja sad ne sećam. Znam da je u jednom trenutku njegova majka došla i ja sam se prepala ali je on rekao da je ona navikla. Šta god. Žena je došla i otišla. Iz tog odnosa mi je u pamćenju ostao i njegov otac. Ponudio se jednom prilikom da me vozi kući, ka stanu gde sam u tom trenutku živela sestrom. Rekao mi je da su mi steknuta kolena i listovi, pipao me i rekao da će preneti sinu da me izmasira da bih se opustila.

Lazar: Uh, dobro. Da li je posle toga usledio neki mir ili?

X: Naravno da ne. Sećam se da su mi u Palmotićevoj dali Prozak koji ništa nije radio. Ja sam inače o tome progovorila prvi put tek 3 godine nakon što se desilo. Ali dobro, naredna godina fakulteta je zapravo bila manija samo ja to nisam znala tad. Svaki dan sam učila i išla u teretanu. Sve sam očistila. Impresionirala sam samu sebe. Samo taj perfekcionizam nije ni malo zdrav. No bolje da to sad znam nego da nikad ne saznam. Isto je i za granice. Zato cenim Geštalt. Terapeutkinja mi je veliki car i mnogo mi je pomogla.

Lazar: Šta se desilo kad si završila fakultet?

X: Ja sam brzo našla prvi posao. Prijalo je jer sam se osetila kao da sam nešto postigla. Tu sam upoznala momka koji je imao plan da živi u Nemačkoj. Ja sam otišla sa njim. Ništa nisam uspela ali on je počeo da me tretira kao da sam džoger.

Lazar: Kao džoger?

X: Da. Zašto ne čistim dovoljno, zašto ne kuvam dovoljno, počela sam da se plašim svaki put kad je vreme da se on vrati s posla. Tako da je i to trauma za sebe. U jednom trenutku sam se naravno vratila za Beograd. Mutno je sve, izvini ako nešto propustim. Našla sam novi posao pred pandemiju i tu sam svašta korisno naučila što mi i danas znači. Kolektiv mi se nije svideo. Tada sam počela da zloupotrebljavam alkohol da bih zaspala. Samo mi se to nije činilo kao nešto loše. Nekako se sve brzo desilo. Pandemija. Iznajmljujem stan. Novi posao. Neizvesnost na sve strane.

Lazar: Jesi li tada znala za bipolarni poremećaj ili ne? Nisam shvatio u kom trenutku je ta dijagnoza došla.

X: Tek na kraju. Prvo je usledila dijagnoza Graničnog poremećaja ličnosti. U tom nekom periodu sam počela da živim sa još jednim momkom. To je zapravo bilo super ali se on nije slagao sa mojima pa je to prestalo. U tom nekom periodu počinje da mi se sviđa kolega sa posla.

Lazar: Je l to isti posao ili?

X: Ne, sledeći odnosno ovaj sad. Zaposlila sam se u industrijskom gigantu i brzo se snašla. I onda opet isti put emocija. Neko mi se svidi, taj neko već živi sa devojkom ali to neće da mi kaže, onda me tako ,,vuče za nos” da prostoriš dok ja gorim. To se završilo time što me je najbolja drugarica našla kako sam progutala punu šaku lekova za snižavanje šećera u krvi. Sećam se da mi je 20 minuta trebalo da otvorim vrata od stana. Bila sam u Dragiše Mišovića. Ok je, šta znam. Zahvalna sam što mi je Diligenski bio lekar i šteta što ide u penziju. Sjajan psihijatar. Dao mi je dobru terapiju. Ali ja sam idalje zloupotrebljavala alkohol. Lekove sam selektivno pila da se ne bih ugojila. Anoreksija se vratila. Ovaj put i sa bulimijom.

Lazar: U tom trenutku ti ideš na psihoterapiju i imaš dijagnozu GPL? Živiš sama i radiš? Nisi u emotivnoj vezi?

X: Išla sam na grupnu psihoterapiju. To je katastrofalno uticalo na mene. Slušam one ljude tamo ja znam da imam poremećaj ličnosti a oni se žale na ono što su za mene sitnice. Ne umanjujem ničiju patnju ali se konstantno pitam šta ja radim tamo. Granični poremećaj ličnosti. Tj mislila sam da imam to. Svašta čitam na internetu o BPD. Preplašena sam bila ali pošto sam zloupotrebljavala alkohol i nisam bila redovna u terapiji rezultata nije bilo. Opet počinjem sa perfekcionizmom. Treniram svaki dan u nedelji. Projekte predajem pre roka. Uzimam više obaveza na sebe nego bilo ko u timu. I idalje se osećam krivo za sve i prazno. Porodična situacija naravno da ne pomaže. To, naravno nije moglo predugo da traje.

Lazar: U kom mislu?

X: Pogledaj ako ti nije gadno. Zaraslo je sad. Ovde sam isekla vene. Da nije bilo sestre, majke i drugarice ne bi me bilo. Izgleda da je i to moralo da se desi. Celo to preterivanje s alkoholom, krivica za sve, perfekcionizam su doveli do tog kraha. I tada, da ti odgovorim da pitanje, nisam zaboravila dobijam dijagnozu Bipolarnog poremećaja.

Lazar: Je l to označava stabilizaciju?

X: Da. Sad imam pravu dijagnozu i malo drugačiju terapiju. Znam da je farmakoterapija presudna. Ne znam da li ću doživotno biti na njoj ali mi je nebitno. Dobro sam i biću još bolje. Sve što me je ometalo sam izbacila. Alkohol pogotovo. Na ishranu pazim. Perfekcionizam takođe. Jasnije granice gradim sa porodicom i prijateljima. Idem na individualnu terapiju. Ležem do 22h i ustajem rano. Tako stignem da postignem sve bez pritiska i osetim mir. To mi je sad najbitnije.

Lazar: Hvala što ovo deliš.

Ovo je još jedna ljudska priča koja ni po čemu nije retka. Samo mi ne smemo da zagledamo ispod površine košnice. Da ste uživo pričali sa devojkom iz ovog teksta nikada ne bi ste ništa od ovih stvari pretpostavili. Zato je važno da slušamo jedni drudge i podržavamo. To je sasvim dovoljno a opet moguće da svako do nas radi.

Svi lični podaci o X su izmenjeni u skladu sa njenom željom da ostane anonimna i u skladu sa Zakonom o zaštiti podataka ličnosti. Pročitajte ovu priču nekoliko puta ako je to potrebno da bi ste se zapitali kome je u vašem okruženju potrebna podrška. Svako bije neku bitku. Zato budimo ljudi.

Hvala što ste izdvojili vreme da pročitate prvu priču iz ove serije intervjua.