Sramota i stid — S. Frojd
Malo teorije
S. Frojd je smatrao da su krivica i sramota ključni psiho-dinamizmi u psihoanalitičkoj teoriji. Prema njegovom gledištu, krivica i sramota su emocionalne reakcije koje proizlaze iz sukoba između instinktivnih želja, moralnih ograničenja i zahteva društva.
On je definisao krivicu kao neprijatan osećaj koji proizlazi iz svesnog ili nesvesnog osećaja da se prekršilo neko moralno pravilo. Prema Frojdu, krivica je povezana s nadmoćnim Egom, koji ima moralne standarde (koji pak potiču od SuperEga) koji se odupiru nagonima Id-a. Kada pojedinac oseća krivicu, to se može protumačiti kao sukob između ovi dva dela njegove topologije psihe.
S druge strane, sram je osećaj koji proizlazi iz izlaganja sebe nečemu što se percipira kao neugodno ili ponižavajuće u očima drugih. Prema Frojdu, sram se može razlikovati od krivice u smislu da nije uvek povezan s moralnim pitanjima. Umesto toga, sram je povezan s unutarnjim osećajem niže vrednosti.
Frojd je smatrao da su krivica i sramota povezani s detinjstvom i razvojem psihe. Na primer, deca su često podložna osećaju sramote zbog svojih tela i njihove seksualnosti. Prema Frojdu, ovi osećaji sramote i krivice mogu se kasnije manifestirati u odraslom dobu kao deo bilo kog neurotičnog ponašanja.
Frojd je razvio koncept SuperEga, koji predstavlja unutarnje moralne principe i vrednosti koje pojedinac usvaja iz društva i roditelja. Kada se SuperEgo sukobljava s Id-om, to može dovesti do osećaja krivice ili sramote.
Frojd navodi da od svih defanzivnih mehanizama koje je identifikovao pojedinci najčešće koriste poricanje ili racionalizaciju da se izbore sa krivicom ili sramotom.
U psihoterapiji, Frojd je smatrao da je važno da pacijent postane svestan svojih osećaja krivice ili sramote kako bi se nosio s njima. Za njega to uključuje istraživanje detinjstva i porodične dinamike kako bi se razumelo kako su se osećaji razvili i kako se manifestiraju u sadašnjosti.
Frojd je takođe razvio tehniku ,,slobodnih asocijacija” i ,,analize sna” kao alate koji mogu pomoći pacijentu (da, on nije koristio termin klijenti već pacijenti) da istraži svoje osećanje krivice i stida.
Iz prakse, S. Frojd navodi da osoba može koristiti mehanizam projekcije kako bi prebacila svoje osećaje krivice na druge ljude ili stvari. Time prebacuje i odgovornost. Tu se uklapa njegova izjava:
,,Većina ljudi zapravo ne želi slobodu jer sa njom dolazi i odgovornost”
Defanzivni mehanizmi mogu biti korisni u kratkoročnom periodu, ali dugoročno mogu prouzročiti više problema. Frojd je naglašavao važnost razumevanja i prepoznavanja tih mehanizama kako bi se pacijent mogao nositi s osećajima krivice i sramote na konstruktivan način.
Anksioznost, krivica i sramota
SuperEgo je unutrašnjii glas koji upozorava na moralne norme i vrednosti društva, dok je Ego odgovoran za donošenje odluka i zaštitu od stresa i anksioznosti. Osećaji krivice i sramote povezani s nesvesnim seksualnim i agresivnim nagonima, koji su deo ljudske psihe. Kada osoba ne uspe da obuzda te nagone, može doći do osećaja krivice i sramote, a to može izazvati anksioznost.
Na primer, osoba koja se oseća krivom zbog preljube može razviti anksioznost zbog straha da će biti otkrivena i osuđena. Slično tome, osoba koja oseća sram zbog neuspeha na poslu može razviti anksioznost zbog straha da će izgubiti posao ili da će biti osuđena od strane drugih.
Prateći Frojdovu topologiju uma zaključujemo sledeće:
krivica se javlja kada SuperEgo oseća da Id ne deluje u skladu sa moralnim vrednostima
A kako onda da uključimo anksioznost ovde po Frojdu?
Osoba koja želi da ukrade nešto u prodavnici oseća će se krivom ako njen SuperEgo procenjuje da je to pogrešno, ali će istovremeno osetiti anksioznost zbog konflikta između Id-a koji želi tu krađu i SupereEga koji zabranjuje takvo ponašanje.
sramota se javlja kada SuperEgo oseća da Id ne deluje u skladu sa društvenim vrednostima
A kako onda da uključimo anksioznost ovde po Frojdu?
Osoba koju seksualno privlači neko ko nije društveno prihvatljiv odnosno za SuperEga je to pogrešno će osetiti anksioznost zbog konflikta između Ega i SuperEga, pošto Ego ne može da se odupre smernicama koje dolaze iz Id-a.
Frojd smatra da sramota ima važnu funkciju u formiranju društvene kontrole i održavanju društvenog poretka.
Prvi korak frojdijanske psihoanalize, zajednički za sve, jeste da osvestimo stvari zakopane u lavirintima psihe. To je prvi korak ako krenemo ovim putem da rešimo krivicu i stid
Nazad na krivicu.
Frojd tvrdi da postoje tri vrste krivice: glasna, tiha i nečujna.
Glasna krivica je očigledna: uradimo nešto loše, povredimo nekog i toga smo itekako svesni. Zato se i izvinjavamo, glasna krivica je energizujuća sila.
Tiha krivica, nije tako lako prepoznatljiva. Ona je i najčešća tema na psihoterapiji. Nju prepoznajemo po ponašanju a ne po osećaju. To je ona krivica koja nas navodi na bihejvioralne obrasce za koje nesvesno znamo da ćemo biti kažnjeni. Na primer, zamislimo da smo u monogamnoj vezi. Zatim zamislimo da nas privlače druge osobe i da se dopisujemo sa njima. I konstantno ostavljamo otvorene socijalne mreže da bi naš partner to mogao da vidi jer duboko u sebi smatramo da zaslužujemo osudu i kaznu.
Nečujna krivica je najopasnija: zato što je konstantna i destruktivna. Kada dete od roditelja uči šta je dobro a šta loše ono u sebi razvije SuperEgo. Kazna roditelja je uvek usmerena na naše postupke dok nas SuperEgo može kažnjavati i za misli, osećanja, želje i nagone, bilo da smo ih svesni ili ne.
Zato se nekad i osećamo kao loši ljudi. Ne znamo šta radimo loše ali nas SuperEgo uporno kažnjava zbog misli i emocija kojih nismo svesni.
I za kraj da opravdamo stereotip o Frojdovoj opsesiji seksom.
Krivica i sramota su po njemu prisutne već tokom one faze psiho-seksualnog razvoja kada postanemo svesni svoje seksualnosti:
- roditelji nas osuđuju i kažnjavaju zbog samozadovoljavanja koje je potpuno prirodna i benigna aktivnost;
- ,,igranje doktora” — sa sestrom ili braćom, sa drugom decom istražujemo telesne razlike što dovodi do osude da smo previše mladi za to i da je to opasno;
- pubertetski razvoj donosi telesne promene zbog koji smo često meta opaski, humora, ismevanje i uvreda;
S. Frojd takođe skreće pažnju da su krivica i stid transgeneracije institucije potovo u seksualnoj tematici. Šta nama rade roditelji to ćemo i mi svojoj deci (iako svesno to nikad nećemo želeti). Međutim transgeneracijske teme zaslužuju svoju seriju istraživanja.
Prvi korak frojdijanske psihoanalize, zajednički za sve, jeste da osvestimo stvari zakopane u lavirintima psihe. To je prvi korak, ako krenemo ovim putem, da rešimo krivicu i stid.
- Freud, S. (1923). The ego and the id.
- Freud, S. (1930). Civilization and its discontents.
- Brown, J. D., & Marshall, M. A. (2001). The three faces of self-esteem. Current Directions in Psychological Science, 10(2), 50–53.
- Tangney, J. P., & Dearing, R. L. (2002). Shame and guilt. Guilford Press.
