Tango jezika i nesvesnog
Tango jezika i nesvesnog
Zamislimo dva transparentna plesača tanga. Transparentni u tome što nešto vidimo kroz njih ali ne znamo šta. Možemo znati šta samo ako pratimo paralelno i njihove pokrete.
Zamislimo veće sudija. Vitgenštajn, Lakan i Fuko.
Kako bi se ovaj proces i razgovor koji ga prati odvijao?
Kada razmatramo kompleksnost ljudske komunikacije, susrećemo se sa paradoksom naše stvarnosti — da iako se trudimo da jasno izrazimo svoje misli i osećanja, često nesvesno iskažemo više nego što nameravamo. Ovaj fenomen je istražen kroz različite perspektive, uključujući radove psihonalitičara kao što je Ž. Lakan, filozofa jezika L. Vitgenštajn (iskusni će znati na kog se misli, ranog ili poznog tj ,,kasnog”), kao i sociologa i filozofa Michel M. Fuko. Da bismo razumeli ovaj paradoks, potrebno je preispitati našu percepciju jezika, ideologije i moći.
Lakan, s jedne strane, posmatra jezik kroz prizmu psihoanalize, gde neizgovorene i nesvesne misli i osećanja mogu da se provuku kroz naše verbalizovane ideje. Njegov koncept ‘Nesvesnog strukturiranog kao jezik’ (Lakan, 1977) ilustruje ideju da naše nesvesno često kontroliše naše verbalne izraze, često bez našeg znanja ili saglasnosti.
S druge strane, L. Vitgenštajn veruje da je jezik esencijalni alat za interakciju sa svetom. Prema njemu, granice našeg jezika su granice našeg sveta (L. Vitgenštajn, 1922). On podvlači važnost jezičkih igara i kako naša značenja proizlaze iz njihovog konteksta.
M. Fuko, pak, fokusira se na moć i kako se ona manifestuje kroz jezik. Smatra da svaka diskursna praksa unutar društva igra važnu ulogu u oblikovanju naših shvatanja i identiteta (M. Fuko, 1972). On stavlja naglasak na ideju da društvene strukture, poput kapitalizma, mogu uticati na način na koji se naša shvatanja ispoljavaju, često integrišući svaki otpor u svoje okvire.
Na osnovu ovih različitih, ali međusobno povezanih perspektiva, razmotrićemo kako se jezik, nesvesno i društveni okviri susreću da bi formirali složenu mrežu komunikacije. Kroz korak po korak analizu, naći ćemo se na raskrsnici psihoanalize, filozofije jezika i socioloških teorija, nastojeći razumeti suptilnosti i dublje implikacije našeg načina izražavanja.
Duboko u srcu svake ljudske komunikacije leži tajna, misterija naših misli i osećanja koja se često razotkriva u neočekivanom trenutku. Bez obzira koliko pažljivo biramo svoje reči, naša nesvesna bića se provlače kroz linije naših izraza, osvetljavajući dielove naših identiteta koji su često skriveni u senkama. Ovo, naravno, nije novi koncept. Velikani poput psihonalitičara Ž. Lakana, filozofa jezika L. Vitgenštajna i sociologa i filozofa M. Fukoa dugo su istraživali ovu paradigmu.
Lakanov rad, sa njegovim konceptom “Nesvesnog strukturiranog kao jezik” (Lakan, 1977), nas vodi na putovanje kroz tamnu šumu naših nesvesnih misli. Na ovom putovanju, tragovi koje ostavljamo iza sebe u jeziku otkrivaju mnogo više nego što smo namerno pokušali izraziti. Kao senke koje plešu na zidovima, naše nesvesne misli igraju se iza reči koje izgovaramo.
L. Vitgenštajn, sa druge strane, posmatra jezik kao ključ za otključavanje sveta oko nas. “Granice mog jezika su granice mog sveta” (L. Vitgenštajn, 1922) — tvrdio je on. Kao muzičar koji koristi note da bi stvorio simfoniju, tako i mi koristimo jezik da bi oblikovali i tumačili stvarnost oko sebe.
Međutim, M. Fuko nas podseća da naša sloboda u oblikovanju stvarnosti jezicima nije apsolutna. Naše diskurse, često oblikovane silama društvenih struktura kao što je kapitalizam, koriste svoju moć da oblikuju naše percepcije i identitete (M. Fuko, 1972). Čak i kada se suprotstavimo, kapitalizam ima sposobnost da apsorbuje naš otpor, davajući mu prostor da se ispolji unutar svog sistema.
U ovoj sinfoniji reči, osećanja, misli i društvenih sila, nalazimo pravu sliku ljudske komunikacije — kompleksnu, fluidnu i često neuhvatljivu. Naša želja da razumemo dublje implikacije ove slike vodi nas kroz lavirint ideja i teorija, gde se susreću psihoanaliza, filozofija jezika i sociološke teorije. Upravo je to ovde — da se baci svetlost na ove složene veze, ne trudeći se da dâ jednostavne odgovore, već tražeći da prodda produbi naše razumevanje i potakne nas na dalje istraživanje.
U ovom plesu ideja, koncepti i teorije se prepliću poput ruku plesača, svaki vodeći i sledeći u složenom ritmu ljudske komunikacije. Kroz ovu analizu, pokušavamo da otkrijemo suptilnosti našeg svakodnevnog izražavanja, da prodremo u njegove dubine i osvijetlimo tamne kutove naših nesvjesnih misli.
Naše putovanje vodiće nas kroz mnoge slojeve našeg bića — od tamnih dubina naše nesvesne prirode, do širokih horizonta našeg društveno oblikovanog identiteta. Svaka reč, svaka rečenica koju izgovorimo je odraz našeg unutrašnjeg svieta i spoljašnjeg konteksta u kojem živimo. Kroz prizmu Ž. Lakanove, L. Vitgenštajnove i M. Fukove misli, pokušaćemo da se uhvatimo u koštac s paradoksom naše komunikacije, tražeći ne samo da razume, već i da cieni složenost našeg izražavanja.
Ovo je uvod koji postavlja pozornicu za dublje rasprave koje slede. Kako se ove teorije prepliću i odražavaju na naše razumevanje sebe i sveta oko nas? I, još važnije, šta možemo naučiti o sebi i našoj sposobnosti da se izražavamo? Plesači u tangu, u svom uzajamnom pokretu, oslanjaju se na nerazgovorenu komunikaciju, često bez svesti o onome što im pokreti otkrivaju. Slično tome, u našem svakodnevnom životu, u “tangu jezika i nesvesnog”, naše reči često odražavaju mnogo više od onoga što namerno želimo preneti.
Žak Lakan i Jezik
Jedan od ključnih igrača u ovoj analizi je Ž. Lakan, sa svojim konceptom “Nesvesnog strukturiranog kao jezik”. Prema Lakanu, nesvesno nije primitivni ili instinktivni deo naše psihe, već strukturiran entitet koji se može dešifrovati kroz jezik (Lakan, 1977). Naše nesvesne misli, želje i strahovi, provlače se kroz naš jezik, često bez naše svesne volje. Kao plesači koji se kroz tango nezavisno kreću ali ostaju usklađeni, tako se i naše svesne i nesvesne misli ispoljavaju kroz naše reči.
Ludvig Vitgenštajn
Međutim, kako se ova dinamika odražava na našu komunikaciju? Da bi se ovo razumelo, trebamo se obratiti drugom ključnom igraču u ovom tangu — L. Vitgenštajnu. L. Vitgenštajn je tvrdio da jezik ne treba posmatrati kao apstraktan sistem, već kao praktičnu aktivnost koja je duboko ukorenjena u našim životima (L. Vitgenštajn, 1922).
Na primer, različite “jezičke igre” koje koristimo u svakodnevnom životu — bilo da se radi o razgovoru sa prijateljima, o pisanju naučnog rada, ili o diskusiji o politici — su svi oblici interakcije koji su oblikovani kontekstom u kojem se odvijaju. U svakom od ovih konteksta, naše reči mogu dobiti različita značenja, a naše nesvesne misli i osećanja mogu se ispoljiti na različite načine. Upravo kao što plesači tanga moraju prilagoditi svoje korake muzici i partneru, tako i mi prilagođavamo našu komunikaciju kontekstu u kojem se nalazimo. Isto tako, naši nesvesni misli i osećanja, provlače se kroz naše reči na načine koji se mogu promeniti u zavisnosti od situacije. Ovo ukazuje na to da je naša komunikacija mnogo složenija nego što se na prvi pogled čini — ne samo da prenosimo informacije, već istovremeno ispoljavamo različite aspekte našeg unutrašnjeg sveta.
Mišel Fuko
Ovo prelazi na trećeg igrača u našoj analizi — M. Fuko je poznat po svom radu o moći, diskursu i kako oni oblikuju naša shvatanja sebe i sveta oko nas (M. Fuko, 1972). Prema njemu, jezik nije neutralan — svaka naša reč, svaka naša rečenica je deo šire društvene strukture koja oblikuje naše identitete i naše shvatanje stvarnosti.
Na primer, u kapitalističkim društvima, ideje poput konkurencije, individualizma i profitabilnosti su duboko ukorenjene u našem jeziku. Kada govorimo o uspehu, često se oslanjamo na ove koncepte, čak i kada nismo svesni njihovog uticaja. Čak i kada se suprotstavljamo ovim idejama, kapitalizam ima način da apsorbuje naš otpor, integrišući ga u svoj okvir.
Ovo ukazuje na to da naš jezik, naše nesvesne misli i osećanja, i kontekst u kojem se nalazimo, ne funkcioniraju nezavisno jedni od drugih. Naprotiv, oni su duboko povezani, utičući jedni na druge na složene načine. U našem tangu jezika i nesvesnog, svaki korak koji napravimo, svaki pokret koji napravimo, odražava ovu složenu dinamiku.
Kao što je rečeno na početku, “kada pričamo, uvek iskažemo više nego što nameravamo jer se nesvesno provlači kroz naša slova.” Ovaj koncept, izražen kroz Lakanovu teoriju, sada dolazi u punu perspektivu. Svaka naša reč, svaka izgovorena rečenica, nosi sa sobom teret našeg nesvesnog, i često otkriva više o nama nego što smo prvobitno nameravali.
Uzmimo za primer kako to funkcioniše u svakodnevnoj interakciji. Razgovor sa prijateljem o filmu može se pretvoriti u duboku diskusiju o strahovima, nesigurnostima, ili čak o snovima i aspiracijama koje nismo ni svesni da imamo.
Ili, konverzacija sa kolegom na poslu može nehotice otkriti duboko ukorenjene ideje o uspehu, konkurenciji i moći. Naše nesvesno, dakle, “pleše” sa našim jezikom, kreirajući složeni tango koji je pun značenja.
Ali, šta se dešava kada se ovaj tango suoči sa strukturama moći, kao što je kapitalizam? Druga izražena tema, “kapitalizam svaki otpor integriše, davajući mu prostor da se ispolji”, ovde dolazi u igru. M. Fuko nas podseća da jezik nije samo sredstvo komunikacije, već i sredstvo moći (M. Fuko, 1972).
Kada se usprotivimo idejama koje su ukorenjene u našem društvu, naš otpor se često apsorbuje unutar postojećeg sistema.
Na primer, kritika korporativne pohlepe može biti pretvorena u marketinšku kampanju koja promoviše “odgovorno poslovanje”.
Na ovaj način, kapitalizam se prilagođava, integriše naš otpor, i nastavlja da oblikuje naš jezik i naše razumevanje stvarnosti.
Ova dinamika je ključna za razumevanje našeg tanga jezika i nesvesnog. Naš jezik i naše nesvesne misli ne samo da interaguju jedno sa drugim, već se takođe neprestano oblikuju i reoblikuju kroz interakciju sa širim društvenim strukturama.
U ovom dinamičnom tangu između jezika, nesvesnog i društvenih struktura, jasno je da svaki izbor reči, svaka upotreba jezika, ima dalekosežne implikacije. Ne samo da otkrivamo delove sebe koje nismo namerno nameravali da podelimo, već se takođe uključujemo u širi društveni diskurs koji oblikuje naš kolektivni identitet i naše razumevanje sveta.
Ali gde nas to ostavlja? Ako je naša komunikacija uvijek složenija nego što se čini, ako naše nesvesno stalno utiče na naše reči, a kapitalizam uvek nalazi načine da apsorbuje naš otpor — kako onda možemo da navigiramo kroz ovaj ples?
Možda odgovor leži u samom pitanju (philosophy to the rescque). Ako priznamo složenost našeg tanga jezika i nesvesnog, možda možemo naučiti da plešemo s njim umesto da ga pokušavamo kontrolisati. Možda možemo naučiti da prigrlimo kompleksnost naše komunikacije, da cenimo nesvesne delove sebe koje naše reči otkrivaju, i da kritički razmišljamo o načinima na koje kapitalizam oblikuje naš jezik i naše razumevanje sveta.
Ovo, međutim, nije lagan zadatak. Zahteva stalno samosvestan rad, volju za samoproučavanjem, i hrabrost da se suočimo sa neprijatnim istinama koje naša nesvesna misao može otkriti. Zahteva takođe kritički pristup našim društvenim strukturama, i volju da ih neprestano preispitujemo i izazovemo.
S tim u vidu, nastavljamo da plešemo ovaj tango, svesni složenosti našeg plesa, ali uvek spremni da naučimo nešto novo — o sebi, o našem jeziku, i o svetu u kojem živimo.
U suočavanju s ovim plesom između jezika, nesvesnog i društvenih struktura, ostajemo sa pitanjem: kako da postanemo bolji plesači? Kako da se nosimo s kompleksnošću naše komunikacije, nesvesnim strujanjima u našim rečima i sveprisutnim uticajem društvenih sistema kao što je kapitalizam?
Jedan način na koji to možemo postići je kroz bolje razumevanje jezika i njegovog uticaja na naš svakodnevni život. L. Vitgenštajn nas podseća da jezik nije samo alat za prenošenje informacija, već praktična aktivnost koja je duboko ukorenjena u našim životima (L. Vitgenštajn, 1922).
Da bismo bolje razumeli naš jezik, možemo se okrenuti različitim disciplinama poput sociologije, antropologije i psihoanalize. Ove discipline nam pružaju alate za dešifrovanje značenja koja se kriju ispod površine naših reči, omogućavajući nam da bolje razumemo kako naše nesvesno utiče na našu komunikaciju.
Na kraju, ne smemo zaboraviti važnost kritičkog razmišljanja o našim društvenim strukturama i njihovom uticaju na naš jezik i naše razumevanje sveta. M. Fuko nas podseća da jezik nije neutralan — da svaka reč, svaka rečenica, je deo šire društvene strukture koja oblikuje naše identitete i naše razumijevanje stvarnosti (M. Fuko, 1972).
U procesu otkrivanja dubljih slojeva naše komunikacije, neophodno je zapamtiti da su to tek prvi koraci na dugom putu. Ples jezika i nesvesnog nije nešto što se može savladati preko noći, već zahteva kontinuirano učenje i razumijevanje.
Proučavanje radova mislilaca poput L. Vitgenštajna, Lakana i M. Fukoa može nam pomoći u ovom procesu. Njihove teorije pružaju duboki uvid u način na koji jezik i nesvesno međusobno utiču, i kako se to odražava u našem svakodnevnom životu.
Takođe je važno da ne zaboravimo da naša komunikacija i razumevanje sebe i sveta nisu fiksirani. Kako se naše društvo menja, tako se menja i naš jezik, naše nesvesno, i naša percepcija stvarnosti. Kapitalizam, kao dominantna društvena struktura u našem vremenu, ima veliki uticaj na ove promene. Ali, kako nas M. Fuko podseća, iako kapitalizam može apsorbirati otpor, to ne znači da je otpor besmislen ili uzaludan (M. Fuko, 1972).
Sposobnost da se prilagodimo i navigiramo kroz ove promene je ključna. To znači da moramo biti otvoreni za nove ideje, spremni da preispitamo naše pretpostavke, i hrabri da izazovemo status quo.
U ovom konstantnom plesu jezika i nesvesnog, od presudne je važnosti priznati i prihvatiti naše nesvesne misli, strahove i želje. Jer, iako je lakše ostati u zoni komfora gde smo uvereni da potpuno kontroliramo našu komunikaciju, pravi rast dolazi kada se suočimo s dubljim slojevima našeg bića.
To može biti izazovno, i ponekad neprijatno, ali kroz ovaj proces možemo stvoriti dublje naših odnosa s drugima, i naše interakcije sa društvom kao celinom. Priznajući naše nesvesno, dajemo mu prostor da se izrazi, umesto da ga ignoriramo ili potiskujemo.
U isto vreme, kritičko razmišljanje o kapitalizmu i njegovom uticaju na naš jezik i našu percepciju stvarnosti može nas osnažiti da se aktivno uključimo u naše društvo.
Iako kapitalizam može apsorbirati otpor, to ne znači da ne možemo donositi promene.
Otpor može postati alat za prepoznavanje i izazivanje društvenih nepravdi, i za kreiranje boljeg sveta.
Kroz razumevanje našeg tanga jezika i nesvesnog, možemo se transformirati iz pasivnih učesnika u aktivne plesače, svesne svakog koraka koji pravimo.
I tako, korak po korak, dolazimo do kraja našeg plesa. U ovom složenom tangu jezika i nesvesnog, naučili smo kako naši reči često otkrivaju više nego što nameravamo, kako su naša nesvesna osećanja i misli neraskidivo povezani s našom komunikacijom.
Otkrili smo kako jezik nije samo alat za prenošenje informacija, već aktivnost koja oblikuje naš pogled na svet, naše odnose sa drugima i naše mesto u društvu. Shvatili smo da naše nesvesno deluje kao tihi partner u ovom plesu, često vođen ritmom koji čak ni mi sami ne razumemo u potpunosti.
Naša analiza kapitalizma otkriva da, iako ovaj sistem ima sposobnost da apsorbuje otpor, dajući mu prostor da se ispolji, to ne znači da je otpor uzaludan ili besmislen. Naprotiv, otpor može biti sredstvo za prepoznavanje i izazivanje društvenih nepravdi, korak ka stvaranju pravednijeg i boljeg sveta.
Kroz ovaj ples jezika i nesvesnog, na kraju dolazimo do zaključka da nije cilj dominirati ovim plesom ili ga potpuno razumeti. Pravi užitak leži u samom učenju i istraživanju.
Dakle, ovde ne završava naš tango. Naprotiv, ovo je samo prvi korak u većem putovanju ka dubljem razumevanju našeg plesa sa jezikom i nesvesnim. Pozivamo vas da nastavite ovaj ples, da nastavite da istražujete, da učite, da se otvarate novim perspektivama i iskustvima.
Svaki korak, svaka nota, svaka emocija koju ispoljimo kroz ovaj ples, sve je to deo našeg putovanja. Putovanja koje, nadamo se, donosi dublje razumevanje, veću empatiju i, najvažnije, bolji svet.
Neka naš tango jezika i nesvesnog nastavi da igra, neka nas vodi prema novim otkrićima i dubljem razumijevanju. Jer na kraju, kao što svaki iskusan plesač zna, prava radost tanga leži ne u savršenstvu, već u samom plesu.
