Tehnologija i percepcija

Faustian_talos
6 min readSep 6, 2023

U doba tehnološke dominacije, naša percepcija stvarnosti sve više postaje oblikovana kroz prizmu digitalnih ekrana i beskonačnih tokova informacija. Sve je manje razlika između online i offline sveta, jer se naše svakodnevne interakcije, rad, zabava, pa čak i naše lične veze sve više odvijaju u virtuelnom prostoru.

Ova promena nije neutralna — ona duboko utiče na naše razumijevanje stvarnosti, na naše ideje o tome šta je stvarno, šta je moguće, šta je važno. M. Makluan, M. Hajdeger i D. Haravej, svako na svoj način, pružaju uvide u ovaj složeni proces i njegove posledice.

Maršal Makluan, 1967. godina — fotografija preuzeta sa Getty images

Makluan, poznat po svojoj maksimi “medij je poruka”, tvrdi da tehnologija ne služi samo kao neutralno sredstvo prenošenja informacija, već aktivno oblikuje naše iskustvo sveta (Makluan, 1964, “Understanding Media: The Extensions of Man”).

Martin Hajdeger, 1966. godina — fotografija preuzeta sa Getty images

S druge strane, Hajdeger nas upozorava na opasnost od tehnološkog načina razmišljanja, koji pretvara svet u resurs za eksploataciju (Hajdeger, 1977, “The Question Concerning Technology”).

Dona Haravej, 2002. godina — fotografija preuzeta sa Getty images

Haravej, pak, nudi perspektivu koja se bavi promenama identiteta i tela koje tehnologija omogućava, naglašavajući kako tehnologija menja naše shvatanje granica između ljudskog i ne-ljudskog (Haravej, 1991, “Simians, Cyborgs, and Women: The Reinvention of Nature”).

Svaka od ovih perspektiva pruža važne uvide u način na koji tehnologija oblikuje našu percepciju stvarnosti. Da bismo se suočili sa izazovima koje ovo predstavlja, potrebno je duboko razumeti ove procese — kako bi nam pomoglo da kritički pristupimo našem korištenju tehnologije, ali i da bolje razumemo efekte koje tehnologija ima na naš svet.

Ulog je visok. Ako naša percepcija stvarnosti postaje filtrirana kroz tehnologiju, kako to utiče na našu sposobnost da razlikujemo istinu od laži, stvarno od virtuelnog, čoveka od mašine?

Koje su implikacije ovih promena za naše društvene, političke i etičke vrednosti?

I kako možemo da se odnosimo prema tehnologiji na način koji afirmiše našu humanost, umesto da je podriva?

Ova pitanja su suštinska ne samo za filozofe i teoretičare, već i za svakoga od nas, jer živimo u svetu u kojem su granice između “stvarnog” i “virtuelnog” sve manje jasne.

Ovaj esej koji sledi baviće se ovim pitanjima kroz prizmu ideja Makluana, Hajdegera i Haraveja. Razmotrićemo načine na koje tehnologija oblikuje našu percepciju stvarnosti, izazove koje ovo predstavlja, i moguće načine na koje možemo da se odnosimo prema ovim promenama. Naš cilj je ne samo da bolje razumemo uticaj tehnologije na našu percepciju stvarnosti, već i da pružimo konkretne predloge o tome kako se možemo suočiti sa ovim uticajem na osvešćen i etički način.

Prema Makluanu, svaka tehnologija je produžetak čoveka, koja oblikuje način na koji percipiramo i interagujemo sa svetom. Iz ove perspektive, digitalna tehnologija nije samo alat kojim se koristimo, već aktivno oblikuje našu percepciju stvarnosti (Makluan, 1964, “Understanding Media: The Extensions of Man”).

Na primer, socijalne mreže mogu oblikovati naše shvatanje prijateljstva i društvenih odnosa, transformišući ih u kvantitativne pokazatelje poput broja pratilaca ili lajkova.

Takođe, algoritmi koji upravljaju našim pretragama na internetu i preporukama na platformama kao što su YouTube ili Netflix mogu oblikovati našu percepciju sveta, utičući na informacije koje dobijamo i priče koje konzumiramo.

Hajdeger, s druge strane, ističe kako tehnologija menja naš pogled na svet na temeljniji način. Tehnologija, prema Hajdegeru, nije samo skup alata koje koristimo, već način razmišljanja koji pretvara svet u nešto što je dostupno za manipulaciju i eksploataciju (Hajdeger, 1977, “The Question Concerning Technology”). Ova tehnološka perspektiva može nas odvratiti od dubljeg razumevanja sveta, od ljudskosti, svodeći ga na resurs koji je dostupan za našu upotrebu.

Na primer, može se tvrditi da su algoritmi pretrage na internetu, koji su dizajnirani da nam pružaju najrelevantnije rezultate, zapravo svedu svet na nešto što je usko definisano našim postojećim interesima i pretpostavkama (za ovo nažalost već znamo da je istina).

S druge strane, Haravej nam nudi perspektivu koja je više usredsređena na telesno. Kroz koncept “cyborga”, Haravej predlaže da su granice između ljudi i mašina, prirodnog i veštačkog, sve više zamućene (Haravej, 1991, “Simians, Cyborgs, and Women: The Reinvention of Nature”). Taj kiborg ne mora biti groteskni robot iz filmova.

Tehnologija nam omogućava da preoblikujemo naše telo i identitet na nove i nezamislive načine, od proteza i implantata do virtualne realnosti i online avatara. Ove tehnologije ne samo da menjaju naše fizičke mogućnosti, već i naše percepcije sebe i naših tela. Na društvenim mrežama, na primer, naš digitalni identitet može postati “produžetak” našeg fizičkog identiteta, pružajući nam mogućnosti za performans i transformaciju koje nisu dostupne u fizičkom svetu.

Dok svaki od ovih mislilaca pruža različite uvide, zajedno nam omogućavaju da bolje razumemo složenost uticaja tehnologije na našu percepciju stvarnosti. Od Makluanovog razumevanja tehnologije kao produžetka čoveka, preko Hajdegerovog upozorenja o tehnološkom pogledu na svet, do Haravejinog ukazivanja na fluks identiteta u digitalnom dobu — sve ove perspektive pokazuju da tehnologija ne samo da oblikuje našu stvarnost, već i način na koji je doživljavamo i razumemo.

Ali dok svaki od ovih mislilaca ukazuje na duboke promene koje tehnologija donosi, njihovi radovi takođe naglašavaju važnost kritičkog stava prema tehnologiji. Makluanov koncept “sredstva kao poruke” naglašava potrebu za razumevanjem ne samo sadržaja koji tehnologija prenosi, već i načina na koji tehnologija sama po sebi oblikuje naše iskustvo (Makluan, 1964, “Understanding Media: The Extensions of Man”). Hajdegerov koncept “enframing” upozorava nas na opasnosti svedenja sveta na resurse za iskorišćavanje i naglašava potrebu za drugačijim načinom bavljenja svetom (Hajdeger, 1977, “The Question Concerning Technology”). Haravejin koncept “cyborga” ukazuje na potencijal tehnologije da destabilizuje fiksne kategorije i otvori nove mogućnosti za transformaciju (Haravej, 1991, “Simians, Cyborgs, and Women: The Reinvention of Nature”).

Proučavajući ove ideje, postaje jasno da naša percepcija stvarnosti nije nešto što se jednostavno događa, već je nešto na šta aktivno utičemo kroz naše korišćenje tehnologije.

Ovo podrazumeva da imamo odgovornost — da budemo svesni načina na koji tehnologija oblikuje našu percepciju stvarnosti, i da aktivno tražimo načine da se odnosimo prema tehnologiji na osvešćen i etički način.

Istovremeno, potrebno je shvatiti da ova odgovornost nije samo individualna, već i kolektivna.

Tehnologija nije neutralna, već je oblikovana od strane ljudi i društava koji je koriste, a njen uticaj se oseća na svim nivoima društva. Stoga, izazov nije samo kako da koristimo tehnologiju na odgovoran način kao pojedinci, već i kako da oblikujemo tehnologije — i društva koja ih koriste — na način koji poštuje našu humanost i pravdu (Makluan, 1964, “Understanding Media: The Extensions of Man”; Hajdeger, 1977, “The Question Concerning Technology”; Haravej, 1991, “Simians, Cyborgs, and Women: The Reinvention of Nature”).

Ovaj esej je pokušao da istraži neke od načina na koje tehnologija oblikuje našu percepciju stvarnosti, kroz prizmu ideja Makluana, Hajdegera i Haraveja. Ali ovo je samo početak. Ako želimo da se suočimo sa izazovima koje ove promene predstavljaju, moramo nastaviti da istražujemo, postavljamo pitanja, i tražimo nove načine da razumemo i oblikujemo naš odnos prema tehnologiji.

U zaključku, moguće je videti kako tehnologija, a posebno digitalne mreže, mogu duboko uticati na našu percepciju stvarnosti. Kao što Makluan, Hajdeger, i Haravej sugerišu, ovi uticaji su duboko ukorenjeni u načinu na koji se odnosimo prema svetu i sebi.

Prvi primer ovog uticaja može se videti na platformama poput Facebooka, gde algoritmi oblikuju našu percepciju sveta kroz personalizaciju sadržaja koji konzumiramo. To može rezultirati “filter reklamama”, gde se naša percepcija sveta sužava na osnovu naših prethodnih interakcija i interesovanja (Makluan, 1964, “Understanding Media: The Extensions of Man”).

Drugi primer je upotreba društvenih medija za izgradnju identiteta. Na platformama poput Instagrama, naši digitalni avatari mogu postati produžetak našeg fizičkog identiteta, pružajući nam mogućnosti za transformaciju koje nisu dostupne u fizičkom svetu (Haravej, 1991, “Simians, Cyborgs, and Women: The Reinvention of Nature”).

Treći primer je upotreba tehnologije za manipulaciju stvarnosti, kao što je slučaj sa duboko lažnim video materijalom ili “deepfakes”. Ove tehnologije pokazuju kako digitalna sredstva mogu biti korišćena za stvaranje lažnih prikaza stvarnosti, što upozorava na opasnosti koje Hajdeger ukazuje (Hajdeger, 1977, “The Question Concerning Technology”).

Prema tome, kako se borimo protiv ovih uticaja? Makluan, Hajdeger, i Haravej sugerišu da je ključ u razvijanju kritičkog stava prema tehnologiji, i razumijevanju načina na koji ona oblikuje našu percepciju stvarnosti. Ovo podrazumeva razvijanje digitalne pismenosti, kako bismo bolje razumeli način na koji digitalne mreže funkcionišu, kao i preispitivanje našeg odnosa prema tehnologiji, kako bismo mogli da koristimo tehnologiju na osvešćen i etički način. Na kraju, važno je da ove izazove shvatimo ne samo kao individualne, već i kao kolektivne, i da radimo na izgradnji društava koja poštuju našu humanost u digitalnom dobu.

PS — obratiti pažnju na godinu kada je izašlo glavno Makluanovo delo; kada je on predvideo nastanak društvenih mreža. ;)

--

--

Faustian_talos

Potaž filozofije, psihoterapije i snova. Ja pišem da ispraznim um a vi možete da čitate da ga ispunite. Ili se inspirišete. Na vama je.