Upravljački mentalitet — governmentality
--
Treći maj će zauvek biti dan obeležen užasnom tragedijom. Ova tragedija ne može naći krivca samo u roditeljskim autoritetima (perspektiva pozicije) niti samo u institucijama države (perspektiva opozicije).
Ono što je važno istaknuti jeste društvena odgovornost. Društvo sa svojim vrednostima, polugama moći sa kojima se održava i dominantnom ideologijom je takođe uzrok.
To društvo smo svi mi.
I ja koji ovo pišem i vi koji ovo čitate.
Svako od nas snosi odgovornost. Kad god da se ovo dogodilo, u kom god mestu u Srbiji.
Sada, ako ništa drugo, ne moramo da podržavamo i produžavamo vrednosti i ideologiju koje su dovele do ovoga.
Sada, ako ništa drugo, možemo da radimo na ličnoj i društvenoj svesti o porodičnom nasilju, školskom zlostavljanju i mentalnom zdravlju.
Sada, ako nismo do sad, moramo da shvatimo da smo otuđeni jedni od drugih, da ne znamo ko se sa čime bori i kako će se ta borba završiti ako ostanemo izolovani u svojim mikrosvetovima.
Otuđenost. Apatija. Ravnodušnost. To društvene teme. I kao takve se tiču svakog od nas. A ovo što se desilo je samo simptom društva. Ako ništa ne preduzmemo nastaviće da se dešava.
Ovo je moja kritika sebi i celom društvu. Neću komentarisati institucije ili roditeljske autoritete.
Ono što želim da pružim je uvid u jednu specifičnu perspektivu društva. Društvo je satkano od struktura moći. Preko njih se društvo kako sam ga prethodno definisao održava. Verujem da nam ovde koncept Upravljačkog mentaliteta (governmentality) koji je skovao francuski filozof Mišel Fuko može pomoći. Makar da razumemo.
I da, ko prati moje tekstove opet primećuje da i ovde verujem da nam filozofija može pomoći.
Kako država kao najvažnija politička organizacija društva nameće svoju volju jednom društvu?
Kako ti mehanizmi funkcionišu posredno a kako neposredno?
Zašto ti mehanizmi funkcionišu?
Kako pružiti otpor nekoj društvenoj vrednosti ili ideologiji?
1977. godine, u seriji predavanja nazvanim ,,Bezbednost. Teritorija. Populacija” M. Fuko pokušava da odgonetne fundamentalne mehanizme moći koji postoje u svakom društvu.
On prvo definiše Suverenu moć.
To je ona moć koja svojim mehanizmima uređuje sebe bez uticaja spoljašnih faktora. Tipičan simbol ove moći je monarh u apsolutističkoj monarhiji. Ovde društvo mora da se povinuje njegovim pravilima i uslovima koji ustrojavaju funkcionisanje društva.
Zatim sledi Disciplinska moć.
To je odlika modernih društava u kojima se mehanizmi moći ispoljavaju kroz institucije moći kao što su škole, zatvori, policijski i vojni aparat, itd. Mehanizmi su ovde suptilniji, manje brutalni i samim tim efikasniji. Ključni element ovih mehanizma je vreme. Svako od nas mora provesti deo svog dana u školi, u preduzeću, u sportskom centru ili kulturnoj ustanovi. Vremena i njihove konstalacije su promenjive ali su uvek tu. M. Fuko prepoznaje još jedan element ovde. Instituciju nadzora. Ako je nadzor efikasan lako se uočavaju pojedinci koji krše pravila postavljena od strane pozicije moći i budu kažnjeni (svaka moć je represivna što nije isto što i štetna).
Pastiralna moć.
Za naše društvo je bitan još jedna oblik moći — Pastoralna moć. Ovaj naziv, preuzet iz metafore Starog Zaveta označava nisku društvenu svet za samoregulaciju i samoodržavanje te postoji potreba za pastirom (vođom) koji će voditi svoje stado. U idealnom scenariju taj pastir zna bolje od samog stada šta je za njega dobro i vodi stado u tom pravcu. Odnosno društvo tako doživljava svog pastira. M. Fuko uvek tvrdi da je pastir prilagođen kulturi i tradiciji društva, u sebi sadrži njegove patnje i nade. Pastir je otelotvorenje svega lošeg i dobrog u društvu.
Vratimo se na disciplinsku moć. Ko je sve čini? Svaki pojedinac koji učestvuje u perpetuaciji strukture moći i mehanizama moći. Dakle to uključuje i pojedince i slojeve društva koji nisu samo zaposleni u institucijama već i u privatnom životu, relacionim odnosima sprovode pravila koje centar moći nalaže. Fukoova analiza ide dosta dublje ali ja bih ostao na onome što je za nas bitno.
Svaka društvena institucija, svaki sistem vrednosti, svaka ideologija, stvara znanje.
To znanje se od početka našeg društvenog života pojavljuje u različitim oblicima u našem društvenom života. To znanje nas oblikuje. Ono što učimo u školi, čujemo na televiziji, saznajemo od lekara i sudije, policajca i influensera, sve su to znanja koja nas oblikuju. I ta znanja nas guraju u iskustva, preciznije oblike iskustva koja produžavaju moć. Samim tim i vrednosti koje ta moć promoviše, kao i ideologiju.
Na taj način je znanje = moć.
Ipak, svako od nas ima slobodnu volju iako se društvo trudi da je oblikuje.
Odgovornost nam se ne može oduzeti. Znanje koje nam društvo daje je ograničavajuće. Kako?
Tako što nas to znanje drži u okvirima koji nam, makar bez intenzivnog napora, onemogućavaju da osmislimo i realizujemo društveni otpor i promenu.
To je moja glavna poruka sa ovim tekstom.
Mali predah. Šta je onda ovde upravljački mentalitet (governmentality)?
To je mentalitet koji se društvo trudi da nametne, što suptilnije to efikasnije, pojedincu, tako da on neminovno, svesno ili nesvesno, postaje deo struktura moći i vrednosti i ideologije koju spominjem.
Na ovaj način je moć decentralizovana jer svako od nas postaje deo mehanizma moći i može da primeti kada neko odstupa od pravila koje pozicija moći traži da se poštuju. Svako od nas može da kritikuje.
Međutim, ne i da promeni nešto.
U praksi to možemo opisati kao — sam reguliši svoje stavove i ponašanja da ne bi institucije to morale.
Tako centri društvene moći postaju porodice, prijateljski odnosi, profesionalni odnosi i sve što sada verujem da možete da dodate na ovaj niz zajedno sa pomenutim institucijama.
1977. godine M. Fuko iznosi svoju analizu zdravstvenog sistema u Francuskoj. On zaključuje da u neoliberalnom potrošačkom društvu centri moći kroz različite suptilne procese formiraju upravljački mentalitet društva tako da pojedinac (kao njegov deo) doživljava zdravstvenu zaštitu kao nagradu. Na taj način se menja ceo odnos pojedinca prema zdravlju, pružaocima zdravstvenih usluga i samih zdravstvenih radnica. Briga o zdravlju postaje nagrada dostupna samo nekima.
Kakve ovo veze ima sa nama i našom tragedijom?
Odgovorno tvrdim da smo i mi žrtve upravljačkog mentaliteta. Jedna od posledica toga jeste otuđenost i apatija koju sam spominjao na početku teksta. Na taj način smo svi odgovorni za ovo što se desilo. Tragedija je samo simptom društva. Procesi su dovodili do ovoga. I dovešće opet ukoliko nešto ne promenimo. Ukoliko hoćemo da svu odgovornost pripišemo roditeljima ili institucijama samo smo se oprali odgovornosti i ovako nešto će se desiti opet. Moj strah je da smo duboko toga i svesni ali da je naša volja za promenom odavno već ugušena.
